Revija Primus Spremljajte kulturne dogodke.
9. junij 2026
Tokrat objavljamo tri pesmi literatke Aleksandre Vidić, ki jih je napisala v svojem materinem jeziku. Za bralce, ki ne znajo srbskega oz. hrvatskega jezika, utegne biti branje malce naporno, razumevanje pa slabše, za generacijo, ki je svojčas kar veliko prebirala besedila v ti. srbohrvaščini, pa zanimivo. Če je človek vsaj nekoliko bilingualen, je ena mikavnejših stvari pri branju primerjanje, kako se en jezik pretaka v drugega in občutek, da jezik v veliki meri določa tudi čustva, ki jih vzbuja tako branje. Tega verjetno umetna inteligenca nikdar ne bo zmogla… V tem je večna lepota prevajanja, ki ga sicer prav omenjena UI zdaj kar radikalno zožuje.
Sicer pa se je Aleksandra predstavila takole: ” Sem Aleksandra Vidić, stara 25 let, in v Kopru na Fakulteti za humanistične študije zaključujem zadnje izpite iz smeri Komunikacije in mediji. Moja ljubezen so poezija, glasba ter film. Trenutno pripravljam pesniško zbirko “Uroboros”, v kateri skozi osebno filozofijo raziskujem lepoto in eksistencialno bolečino ter večno kroženje življenja. Sodelovala sem pri videospotu za skladbo Jutro tamnije od noći skupine Freddy Krueger in pri pripravi prevzela več vlog: napisala sem scenarij, odigrala klavirske dele, bila asistentka kamere in se v spotu tudi pojavila. Svojo pot želim nadaljevati z magistrskim študijem filmskega snemanja na Akademiji za gledališče, radio, film in televizijo”.
Pa srečno, Aleksandra!
***
| Plavi lav
Plave šare dima šapću moje muke, nečujno kroz snove traže moje lice, i uz dodir sanjiv beže preko skice, preko neba tamnog, slike lavlje ruke.
Sve što dođe k meni nestaće do zore; sve što sanjah i što zvono glasno briše – Zaborav se zove, praskom svetla diše, pluća hladna diže, do sna da mi dopre.
Pred njim stradam, pa se budim; pred njim živim, da postanem sve što dođe i što ode – plavi lav me danas zove.
Rastanak I Crna je zemlja te noći u martu, krila pod žele velom svoje sluge— pacove suvog leša kraj jaruge. Ja tu sad stajah, s đavlom u paktu.
II Voleti, mrzeti – nije li isto? Grešim li, možes bar jedno mi dati? Jato vrana želim sad da se sjati, I kaže ti put u bezumlje čisto!
III »Nikad!« — To beše reč mog snoviđenja. Nož kožu šake mi peče u grču. Snop svetla kroz maglu realnost menja. IV Tad mi se učini šum blizu granja. Priđoh da čujem šta to list šaputa: »Ne veruj, jer oko lažima sputa.« |
IX
»Jedini!« — Laž moja do tebe struji, ti, koji samo za odraz si znao u kom kao David ponosno stoji anđeo što nije još uvek pao.
Ne mogah više izdržati boli udar što donese tišina tvoja! Prekasno već je, u meni postoji roj besnih buva, a kažu da vole krv svežu koja će plod da im čuva!
|
